Naslovna stranaO namaLinkoviKontaktMapa sajtaReference
 
 
 
 
>>> Seksualnost i osobe s invaliditetom
Seksualnost je sastavni deo života svake osobe, pa tako i osoba sa invaliditetom. Međutim, brojne su predrasude i pogrešna uverenja kada je u pitanju seksualnost osoba sa invaliditetom. U okviru seksualne edukacije treba posvetiti naročitu pažnju osvešćivanju i razotkrivanju predrasuda u vezi sa seksualnosti osoba sa invaliditetom. Takođe, mladi sa invaliditetom treba da budu ravnopravno uključeni u edukaciju o seksualnom i reproduktivnom zdravlju i pravima, a njihova seksualnost prihvaćena kao i kod svake druge osobe.
 

Iz pamfleta 'Invalidnost i seksualnost' Udruženja distrofičara Moravičkog okruga Čačak:

''Uobičajeno shvatanje seksualnosti često je povezano sa izgledom i privlačnošću nečijeg tela. Stari Grci su idealizovali savršeno telo. Antička tradicija je težila idealu tela koje je mišićavo i uspravno. Danas lepo telo oličava erotičnost, želju i moć. Oni koji su drugačiji često izazivaju podozrenje i podsmeh.

Telo osobe koja ima nedostatak ili invaliditet je daleko od društveno prihvaćenog estetskog obrasca. Društvo odbija činjenicu da osobe sa invaliditetom mogu voleti svoje telo i uživati u njemu. Invalidnost nije jednako biti nepoželjan/a.

Osobe sa invaliditetom uče da njihovo telo nije poželjno, da ne vole svoje telo, da se stide što su drugačiji. Ako ih društvo odbacuje zbog invaliditeta i izgleda, nije čudo što osobe sa invaliditetom prave istu grešku u odnosu na sebe, jer su usvojili aseksualnu predstavu o sebi koju im je društvo nametnulo.

Osobe sa invaliditetom imaju ista prava na brak, porodicu i radost roditeljstva kao i neinvalidne osobe, i mogu biti sposobni i brižni roditelji koji pružaju ljubav svojoj deci. Nažalost, smatra se ''prirodnim'' da osoba koja ima invaliditet ne ulazi u brak ('Ko bi nju/njega uopšte hteo/la'?), a ako postoji veza između dvoje ljudi od kojih jedna osoba ima invaliditet, okolina neinvalidne osobe obično na sve načine obeshrabruje takvu vezu. Ovo je posebno izraženo kada se radi o devojkama i ženama sa invaliditetom, što je i posledica njihove pretpostavljene socijalne uloge.

Uobičajene su predrasude da osobama sa invaliditetom ne treba dozvoliti da imaju decu. Osobe sa invaliditetom nemaju prava da usvoje decu, čak i ako je jedan od bračnih partnera neinvalidna osoba. U slučaju razvoda deca po pravilu pripadaju roditelju koji je neinvalidna osoba, čak i onda kada neinvalidna osoba nije najpogodnija da se o detetu brine.

Svaka osoba ima svoje jedinstveno seksualno putovanje povezano sa patnjom i radošću koji određuju njen identitet i samovrednovanje. Univerzalna je potreba da se bude prihvaćen/a, nekome potreban/a i bezuslovno voljen/a.

Pa ipak postoje skrivene norme i verovanja o tome kome je 'dopušteno' da bude seksi. Osobama sa invaliditetom to nije 'dopušteno'. ''Zamislite, invalid, pa da radi 'one stvari'!'' Deca sa invaliditetom se 'zaštićuju' od patnji i razočaranja tako što se obeshrabruju njihove romantične veze i ignoriše buđenje ili postojanje njihovog seksualnog nagona.

Osobe sa invaliditetom su ljudska bića kao i sva druga. One imaju ljudske potrebe, uključujući i seksualne, kao i svi drugi. Ako ih društvo gleda kao aseksualna bića, time ih lišava ljudskosti i sopstvenog identiteta.''

 

Standardna pravila UN

Pravilo 9. Porodični život i lični identitet

Države treba da podstiču puno učešće osoba sa invaliditetom u porodičnom životu. One treba da se zalažu za ostvarenje njihovog prava na lični integritet, kao i da obezbede da osobe sa invaliditetom ne budu zakonom diskriminisane u pogledu seksualnih odnosa, braka i roditeljstva.

1. Osobama sa invaliditetom treba omogućiti da žive u svojim porodicama. Države treba da podstiču da porodična savetovališta uključuju i sticanje odgovarajućih znanja o invalidnosti i njenim efektima na porodični život. Porodicama u kojima postoje osobe sa invaliditetom treba omogućiti odgovarajuće usluge za predah i pomoć u nezi. Države treba da eliminišu nepotrebne prepreke za osobe koje žele da neguju ili usvoje dete ili odraslu osobu sa invaliditetom.

3. Države treba da podstiču promenu negativnog stava prema braku, seksualnosti i roditeljstvu osoba sa invaliditetom koji još uvek preovlađuju u društvu, a naročito kada se radi o devojkama i ženama sa invaliditetom. Sredstva javnog informisanja treba podsticati da odigraju značajnu ulogu u otklanjanju takvih negativnih stavova.

2. Osobama sa invaliditetom se ne sme uskratiti mogućnost da dožive sopstevnu seksualnost, da imaju polne odnose i postanu roditelji. Imajući u vidu da se osobe sa invaliditetom mogu sresti sa teškoćama u sklapanju braka i stvaranju porodice, države treba da podstiču da se takvim licima obezbedi odgovarajuće savetovanje. Osobe sa invaliditetom moraju imati istu mogućnost pristupa kao i ostali građani metodama za planiranje porodice, kao i odgovarajućim informacijama o seksualnom funkcionisanju njihovih tela, koje treba da im budu dostupne u prihvatljivoj formi.

4. Osobe sa invaliditetom i njihove porodice treba da budu u potpunosti informisane o preduzimanju mera protiv seksualnih i drugih oblika zloupotreba. Osobe sa invaliditetom su naročito podložne zloupotrebama u okviru porodice, zajednice ili institucija i treba ih naučiti kako da izbegnu da do takvih zloupotreba dođe, kako da prepoznaju zloupotrebe i da ih prijave.

 
 
 

Novosadski humanitarni centar, 2006.